Sednem u kola i pređem pola grada u 1 ujutru kako bi ga sačekala ispred restorana u kom radi da mu se izvinim. Usput se tri puta predomislim, okrenem i uputim se nazad kući, pa ka njemu, pa kući.
Onda stanem pored puta, upalim sva četiri, u sebi se pomolim i zatražim za neki znak šta da radim. Odlučim da je najbolje da upalim radio, menjam stanice brzo i na kojoj se zaustavim, pesma će mi reći šta da radim i to će da bude znak da li da odem do njega ili se vratim kući.
Na radiju svirala neka pesma o sreći, kao hajde večeras da pronađemo sreću. I ja to protumačim kao znak da odem do njega, izvinim se za glupost koja ga je iznervirala i svim silama se nadam da će sve biti ok. Parkiram se, gledam na sat, znam izaći će za par minuta. I izađe – zagrljen sa drugom devojkom.
No comments:
Post a Comment