Bio je predivan dan, pa ssmo otišli u park i poveli našu malu bebu, koja je imala nekih četrnaest mjeseci. U blizini jedne prazne ljuljaške stoji dečak koji nema više od 7 godina.
Prilazim i stavljam bebu na ljuljašku, a on u ruci drži pola pakovanja keksa i nudi moje dijete. Pruža ruku meni da uzmem i tada vidim da su mu ručice prljave, jakna pocepana a pantalone pohabane.
Uzimam keks i dajem svom detetu.
On pridržava ljuljašku i pomaže mi da je ljuljam. Pita me koliko je sati? Da li ima 12? Odgovaram mu da nema i pitam ga da li će u 12 roditelji doći po njega.
Kaže mi da mu je čika iz obližnje pekare rekao da dođe u jedan. Svakog dana ide u tu pekaru, odnese džak sa đubretom do kontejnera, a on mu zauzvrat da dve kese starog peciva.
Ne mogu da vam opišem kolika me je tuga oblila u tom trenutku!
Pitam ga da li je gladan i da li bi zelio da mu kupim neko pecivo ili sokić, a on sleže ramenima i kaže mi:”ako hoćeš” uz stidljivi osmeh.
Iste sekunde odlazim do pekare i kupujem mu virše s hrenovkicama, jogurt i neki sokić. Vraćam se i dajem mu, a on zanijemio od iznenađenja i sreće...
NIKADA U ŽIVOTU NEĆU ZABORAVITI NJEGOV OSMEH, KOJI JE BIO NAJLJEPŠI KOJI SAM DO SADA VIDIO, PUN ZAHVALNOSTI I SREĆE.
Ne znam, stvarno bi voljela pomoći tom malom dječaku, i vjerujte da ću naći neko pravno rješenje, kako bi mu pomogla, da ima svoj dom, i hranu...
ispovesti.com
No comments:
Post a Comment